Sbornik:Хамелеон (Антон Павлович Чехов, пр. Андреj Горохов)

Iz Medžuviki, svobodnoj encyklopedije
Jump to navigation Jump to search
Toj zapis ne vsegda slěduje pravila standardnogo medžuslovjanskogo jezyka

Za to něktore slova mogut byti nerazumlive a gramatika ina od opisanoj na medžuslovjanskoj stranici

This text is published in Medžuviki library under the terms of fair use.

It is not released under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 license until its authors will explicitly say so.

⁘ Хамелеон ⁘
?
Avtor: Антон Павлович Чехов
Prěvod: Андреј Горохов
Doba stvorjenja: 19 век(оригинал), 01.2020(превод)
Město stvorjenja: Росија, Москва
Ine: iz glavnoj medžuslovjanskoj grupy na Facebooku, Првы опыт прѣклада


Чрѣз базарну плошчу иде полицијны надзорник Очумѣлов в новој шинельи и со свезком в рукѣ. За нjим ступаје руды градовы с решетом, доврху најполнѣным конфискованым агрестом. Около тишина... На плошче ни души... Отворјени враты

лавок и пивниц гледет на свѣт божjи безрадостно, как гладне уста; около јих нет даже просаков.

- Так ты кусати се, проклеты? - слыши изненада Очумѣлов.

- Хлапцы, не пушчај јего! Нынѣ не велѣно кусати се! А... а!

Слышен песи врѣск. Очумѣлов гледи в бок и види: из дрваного склада купца Пичугина, скакаjа на трѣх ногах и обгледаjа се бѣжи пес. За ньим гоне се чловѣк в баволновоj скробноj кошулье и разпетноj жилетке. Он бѣжи за ньим и, подавши се туловом впрѣд, падаје на земју и хватаје пса за задньи лапы. Слышен повторно песи врѣск и клик "Не пушчај!" Из лавок изсувајут се заспане физиономиjи и скоро около дрваного склада, како бы из земjи вырастши, сбираје се толпа.

- Никако непоредок, ваше благородиjе!.. - говори градовы. Очумѣлов чини половину обрата на лѣво и ступаје к собранју. Около самых врат склада види он, стоји выше писаны чловѣк в разпетноj жилетке и, вознесши вгору десну руку, изставјаје

толпе крвавы прст. На половину хмельном лицу јего как бы написано: "Уж jа урву с тебе, шельма!" так и сам прст имаје облик хоругвы побѣды. В том чловѣке Очумѣлов познаје златых дѣл мајстра Хрjукина. В центре толпы, разпрострѣв прѣднье ногы

и држеча цѣлым тѣлом, сѣди на земjе сам учинитель скандала - бѣло хрто шчене с острој мордоj и жолтым петном на хребте. В полных солз очах jего jест изразност жалости и моры.

- По какоj то нагоде тут? - пытаје Очумѣлов, влѣзши в толпу. - Чему тут? То ты начто прст? Кто jе кричал?

- Иду ja, ваше благородиjе, никого не дотычу... - начинаје Хрjукин, кашльавши в грст. - Односно дрв с Митриj Митричем, - и изненада тоj подлы ни с того, ни с сего за прст... Вы менjа извините, jа чловѣк, кторы работны... Работа у менjа jест мѣлка. Нехај мне будут заплатити, тому - я тем прстом, може, седмицу не буду мрдати... Того, ваше благородиjе, и в законе нет, абы от звѣра страдати... Ако кажды буде кусати се, тогда лѣпши и не жити на свѣте...

- Гм!.. Добро... - говори Очумѣлов строго, кашльавши и мрдавши брвами. -Добро... Чиј пес? Jа того так не оставју. Ja изобличу вам, как псов разпушчати! Час обратити увагу на подобных панов, не охотных поддавати се постановјенјам! Как

покарут jего, мрзавца, одже он познаје у мене, что значи пес и ины блудимы скот! Jа jему изставју Кузькину матере!.. Елдырин, - обрачаје се надзорник к градовому, - Познај, чеj то пес, и состави протокол! А пса изнишчити потрѣбно.

Сејчасно! Он вѣројетно бѣсны... Чиј то пес, пытају?

- То, привидно, генерала Жигалова! - кричи нѣкто из толпы.

- Генерала Жигалова? Гм!... Сојми-ка, Елдырин, с меня пальто... Ужас как жарко! Должно мнѣти, прѣд дождем... Jедного толико jа не разумѣју: как он је могл тебе куснути? - обрачаjе се Очумѣлов к Хрjукину.

- Стварно ли он достане до прста? Он jе маленькы, а ты вѣдомо jе какы дужи! Ты, должно быти, јеси поранил прст гвоздем, а послѣ и jе пришла в твоју главу идеја, абы слгати. Ты вѣдомо... извѣстны народ! Знају вас, чртов!

- Он, ваше благородиjе, цигаркой jему в харjу дльа смѣха, а он не буд дурень и кусни... Дурны чловѣк, ваше благородиjе!

- Кривдиш кривы! Jеси не видѣл, одже, је стало быти, начто кривдити? Jих благородиjе разумны пан и разумѣјут, ако кто кривди, а кто по сумнѣнју, как прѣд богом... А ако я кривджу, так нехаj мировы разсуди. У нjего в праву сказано... Нынѣ все равны... У мене у самого јест брат в жандармах... ако хочете вѣдѣти...

- Не разсуджати!

- Не, то не генералскы... - глубокомыслено примѣчаје градовы. - У генерала онакых не имаје. У нjего вси болье легавы...

- Ты то правилно знајеш?

- Правилно, ваше благородиjе...

- Jа и сам знају. У генерала псы драги, чистокровны, а тутоj - чрт знаjе что! Ни футра, ни позора... низкост jедна толико.... И такового пса држати?!.. Где у вас ум? Застати се таковы пес в Петербуге або Москве, тогда знајете, что jе было бы? Там сут не посмотрили в право, а моментално - не дыхај! Ты, Хрjукин, јеси пострадал и квестију су не оставјај... Трѣба проучити! Час...

- А може быти, и генералскы... - думаје гласно градовы. -На морде у нjего не написано... Недавно в дворе у нjего такового јесм видѣл.

- Исто, генералскы! - говори глас с толпы.

- Гм!.. Надѣј-ка, брат Елдырин, на мене пальто... Что-то вѣтром

jе подуло... Зебит... Ты одбрати jего к генералу и спытај там. Скажи, что jа јесм нашел и прислал... И скажи, же бы jего сут не изпушчали на улицу...Он, може быти, драгы, а ако кажды свиньа буде jему в нос цигаркой тыкати, тогда долго ли исказити. Пес jест нѣжны звѣр. А ты, балван, опусти руку! Не начто своj дурны прст изставјати! Сам виноват!...

- Кухар генералскы иде, jего спытајемо... Еj, Прохор! Појди-ка, милы, овамо! Посмотри на пса... Ваш?

- Jеси издумал! Таковых у нас никогда не бывало!

- И пытати тут долго не зачто, - говори Очумѣлов. -Он jест блудимы! Не зачто тут долго разговарјати... Ако јесм сказал, что блудимы, стало быти блудимы... Изнишчити, вот и все.

- То не наш, - продолжаје Прохор. - То генералского брата, что недавно jе приехал. Наш не охотник до хртых. Брат јихны охочы...

- Так направду братец jихны сут пријехали? Владимир Иваныч? - пытаје Очумѣлов, и все лице jего заполньаје се усмѣхом умилѣниjа. Иш ты, господи! А jа и не јесм знал! Погостити сут пријехали? Иш ты, господи... Сут сонудили се по братце...А jа вѣдь и не jесм знал! Так ли то ихны песик? Много рад... Возми jего... Песик ничто себе... Шустры такы... Цап тутого за прст! Ха-ха-ха. Ну, что дргајеш? Ррр.. Рррр.. Срди се, шельма...цуцык такоj...

Прохор кличе пса и иде с ним од дрваного склада... Толпа смѣје се над Хрjукиным. -Jа јешче дојду до тебе! - грози jему Очумѣлов и, запахиваjа се в шинель, продолжаје своj пут по базарноj плошчи.