Sbornik:Хисторична памѧть в Срьбији (Мария Фалина пр. Рафаил Гаспарян)

Iz Medžuviki, svobodnoj encyklopedije
Jump to navigation Jump to search
This text is published in Medžuviki library under the terms of fair use.

It is not released under Creative Commons Attribution-ShareAlike 3.0 license until its authors will explicitly say so.

⁘ Хисторична памѧть в Срьбији ⁘
Avtor: Мария Фалина
Prěvod: Рафаил Гаспарян
Iztočnik: Arzamas Academy [1]




Что случило сѧ на Косовом польи в 14 вѣкѣ, како створила легенда о измѣнѣ свободы на вѣчно спасеньје и за
что сьа легенда сташе доводом за пристѫпјеньје Косова и иных териториј к Срьбији.


Бој на Косовом польи

Kosovska děva, Uroš Predić, 1919



Глӑвны народны мит Срьбији 19 и 20 вѣков и, може быти, даже тутденны, јест косовскы. Основна чѧсть сего
мита јест бој на Косовом польи, кторы бѣше случил в чрвеньу (јунију) 1389 года.
В 14 вѣкѣ објединьены срьбскы народ не јествовал в сејчасном појманьји народа. На Југо-Взходѣ Европы жили
христијански (како православни, тако и католики) льуди, кторе говорили на југо-словјанскых нарѣчјах, и
нѣколико великых самостојных дрьжав-ентитетов, како Булгарско царьство, Боснијско крӑльевство, кнѧжство Зета
(там, кде рӑзмѣшћаје сѧ тутчасна Чрна Гора) и великолѣпна Срьбска дрьжава.
Всрѣд 14 вѣка Стефан Душан, владарь Срьбској дрьжавы, велми сильно рӑзширил јеговѫ крајинѫ и проглӑсил сѧ
како царь Срьбов и Греков. Он имал близвизантијски рӑзмах, але послѣ јего неочекываној смрьти бѣше настѫпил
прѣлом и послѣ смрьти Уроша, сына јего, Срьбска дрьжава сѫт сломила сѧ на мале конкурујѫће кнѧжства и
крӑльевства. Все те кнѧжства маневровали, стараше поддрживати болье або менье користне одношеньја с иными
великыми народами: Вѫгри або Мадјари на Сѣверѣ, а при Адриатикѣ – Венеција и трон папы Римского.
Од Југо-Взхода, међуврѣменно, Турки-Османи дость брзо настѫпали в Европѫ. В 1352 году они прѣшли Дарданелы
и пришли на европејскѫ територијѫ, а в 1389 уже прѣбывали на Косовом польи – то мѣсто рӑзмѣшћаје сѧ подле
Приштины, именно около центра Балканского полуострова, ако ли вы бысте брали Дунај како сѣвернѫ границѫ.
Косово полье, послѣ прѣлома Срьбској дрьжавы, было држано намѣстником Вуком Бранковићем, и Турки были стрѣтене
не једиными војсками намѣстника, але објединьеным војском самостојных југо-словјанскых кнѧжств тъж. Лазарь
Хребельановић, једин од срьбскых кнѧзьев, ведл то војско; с ньим шел в бој Твртко, боснијскы крӑль; там были и
ини бојни одрѧды. Мимоходъм, с Турками в бој шли нѣкторе словјански бојни одрѧды, уже вкльучани в
область Османского царьства.
Бој на Косовом польи бѣше случил 28 чрвеньа (јунија) съглӑсно новому стильу, в Свѧты Витов день. Тој бој,
заисто, заврьшил се прӑздно: османскы султан Мурад И был убиты, Лазарь был взѧты в невольѫ и усмрьћены. Все
непријательи прѣтрьпели страшне льудске изгубы. Але Османи имѣли болье додатъчных војск на Взходѣ, а Словјани
изгубили все јих војска. Послѣдством, в конци 14 – почѧтку 15 вѣка оставши самостојне кнѧжства утратили
самостојность и почѧла сѧ 500-лѣтньа османска влада.


Легенда о Косовом польи

Miloš Obilić u sultana Murata


Османи продължаше идти к Сѣверу, зајмаше близко весь Балканскы полуостров без тънкого одломка земји въздълж
Адриатика, дошли до Виены и нѣколико раз безуспѣшно обсађаше јѫ. Австријско-Туречске војны сѫт продължали
до конца 18 вѣка.
В тѣченьје војны 1683–1699 годов австријски војскови одрѧды крӑтко прошли далеко впрѣд до Југо-Възхода к
Скопје, и мѣстно словјанско насельеньје велми поддрьживало јих, же они были хоть католиками, але јешче
христијанами. Тым не менье австријско војско было принуђено одстѫпити снова. Тъгда жительи крајины, иже
тутчасно называје сѧ Косово и Метохија, ктори бојали сѧ османској мсты, достали особливо дозвольеньје царьа
Леопольда И одидти с војском. Под водительством патриарха Арсенија Чарнојевића они прѣселили сѧ в јужны
крајины Вѫгрији або Мадјарији (сьа крајина рӑзмѣшћаје сѧ тутденно на Сѣверѣ Срьбији и называје сѧ Војводина).
То събытьје јест названо Великым прѣсельеньјем Срьбов, ибо оно бѣше овплывнило огромно словјанско насельеньје; в
1740 году был вторы почѧтък прѣсельеньја.
Прѣсельенци основали в Војводинѣ монастыры, ставши важными центрами вѣдности и писаньја. Тут прѣданьје
епичскых поем и пѣсньи, кторе бѣхѫ пѣвали гѫсльари, јест продължило рӑзвивати сѧ. Се прѣданьје јест својство всеј
балканској народној културы. Се пѣснье были велми обльубјене в 18 и 19 вѣках; они јествовали во многых
областных вариантах и, рӑзумѣје сѧ, все жительи тамтој вѫгрској або мадјарској крајины, кде оселили се Срьби,
знали се пѣснье.
В 18 вѣку внѫтри сего прѣданьја створил сѧ тако названы косовскы цикл, основаны легендојѫ о косовском
боји. Повѣсть јест така: прѣд бојем увидѣл Лазарь Хребельановић свѧтого Илијѫ, кторы прѣдложил кнѧзьу избрати
међу побѣдојѫ в боју или вѣчным спасеньјем Срьбов. Рӑзумѣје сѧ, Лазарь, ако добры христијанин и владарь, избрал
вѣчно спасеньје. Сьа легенда бѣше основала мит о тако названој Небесној Срьбији. Значеньје сего мита јест тако,
же Срьби сѫт богоизбраны народ (то јест својство не једино срьбској народној самосвѣдомости, все европејски
народы тако або инако проглашајѫт сѧ како богоизбрани).
Тој мит съдрьжаје многе зајмливе подробности. Наприклад, Вук Бранковић, кторы изпрьва бојовал на стрӑнѣ
Лазарьа, увидѣх, же словјанско војско не може добыти побѣдѫ, же бы спасти јего војинов, всрѣд боја взѧх
стрӑнѫ Османов. В срьбском пријемѣ мита Вук јест прѣдавник, приведши Лазарьа к невольи и срӑмној смрьти. Вуку
Бранковићу јест противѧћи Милош Обилић, митичны богатыр, кторы послѣ боја притворил сѧ устѫпајѫћим Османам, а
къгда он был јавјены прѣд султаном Мурадом И, заклӑл јего и, очевидно, был рӑздрены султанскојѫ стражејѫ.


Възрођеньје косовского мита

Ikona srbskoj pravoslavnoj crkvi ob Kosově


Од почѧтка 19 вѣка на срьбскых територијах, кторе были под владојѫ Османского царьства, начѧло сѧ противосманско движеньје, и, наконец, Срьбско кнѧжство добыло автономијѫ (формально оставши внѫтри царьства). Там
начѧли възникати политичне и дрьжавне институцији: родише сѧ нѣкторы парламентскы живот с политичными
партијами и начѧли творити сѧ възглѧды о том, кде пѫть Срьбов и что они хоћѫт, вкльучајѫћи териториальни намѣры –
что именно дължно быти вкльучано в Срьбскѫ дрьжавѫ.
В обћем, центры интелектуального живота Срьбов рӑзмѣшћахѫ сѧ на Сѣверѣ, в Нови-Садѣ и Будапестѣ. Але се
територији бѣхѫ оставали сѧ внѫтри Австријско-Вѫгрского царьства. Срьби там жихѫ дость спокојно: они имѣхѫ
срьбскојѧзычнѫ просвѣтѫ, цркъвнѫ автономијѫ, јих «сабор» - избирамѫ организацијѫ цркъвно-културној автономији.
Кромѣ того, Австријско-Вѫгрско царьство было прѣмного могѫћејѫ дрьжавојѫ, же бы имѣти сѫперников. И тако
рӑзширјеньје територији чрѣз Дунај было нереально.
Але на Југѣ было Косово, кторо прѣбывало јешче внѫтри Османского царьства. И тъгда они употрѣбише сеј
косовскы мит – ибо Косово не было једино центром срѣдньевѣчној Срьбској дрьжавы, кде бѣхѫ рӑзмѣшћали сѧ все
срьбски монастыры и свѧте мѣста, але јешче там был Косовскы бој, кде сѫдьба Срьбов јест стала рѣшена дльа 500
лѣт напрѣд и кде Срьби были означени Богом. Очевидно, в пѣсньах косовского цикла были споминајеми рӑзлични 10
кнѧзи, учѧствовавши в боју, але сеј бој најпрьво был појмајемы ако битва и рӑзгром објединьеного срьбского
народа.
Всрѣд 19 вѣка Вук Стефановић Караджић, срьбскы јѧзыкословец, фолклорозналец и просвѣтитель[1], глӑвник
народного книжевного възрођеньја, автор реформы срьбского јѧзыка, међу иными ствӑрами издаше срьбске народне
пѣснье, кторе вкльучахѫ пѣснье косовского цикла. Се не было прьво изданьје сех текстов, але блӑгодарѧ Караджићу
појавила сѧ стандардна, какобы официальна версија.
В продълженьје цѣлого 19 вѣка, иными словами, цѣлѫ добѫ образованьја народа и поставјеньја дрьжавы, всьа
срьбска народна идеологија, чи права или лѣва, безконечно користаше ако довод, же Срьбија избрана, же она
страдала дльа высшеј цѣли од давна, и нынѣ сѧ даваје Срьбији морально право взѧти, что было моментально потрѣбно
онъгдашној политичној силѣ.
В конци, слѣдно изслѣдкам Росијско-Туречској војны 1877 – 1878 годов, Срьбско кнѧжство формально добыло
самостојность и в 1882 годѣ проглӑсило сѧ ако крӑльевство. Врьх възрођеньја косовского мита был в часѣ
Балканскых војен 1912 – 1913 годов, къгда територија Косова была сјединьена с Срьбскым крӑльевством.
Зајмливо, что мит о боје на Косовом польи јест възникнѫл не једино посрѣд Срьбов. Албанци, ктори там
бојевали, спомнѣли сеј бој мало рӑзлично. В 19 вѣкѣ Албанци борили сѧ дльа освобођеньја од влады Османского
царьства, и в јих интерпретацији митичны Милош Обилић, како сѧ тврьди, убијца султана, из Срьба стал можливым
внѣсѫпрѫжственым сыном маткы-Албанкы – и, значи, симболом многовѣковој борьбы Албанцев дльа възрођеньја својеј
самостојности.


Косовски бој в 20 вѣку

Slobodan Milošević



Политична рольа косовского мита продължаше и в 20 вѣкѣ: всекрӑтно, къгда в Југославији възникаше
противрѣчности рӑзличных народных интересов – Срьбов и Хрватов, Срьбов и Муслиманов, Срьбов и Албанцев, – Срьби
всегда прьвотно користаше косовскы довод, же, како сѧ тврьди, сѧ давало Срьбам морально право владати.
Сејѫ ситуацијѫ увеличало једно стеченьје: 28 чрвеньа (јунија) – именно в годишницѫ боја – одбыло сѧ
нѣколико хисторичных събытьј тројка кторых была особливо важна. Прьво, убијство Франца-Фердинанда, австријского
арцивојеводы и наслѣдника австријско-вѫгрского трона. Послѣ Росијско-Туречској војны 1877 – 1878 годов
Боснија прѣшла под управѫ Австро-Вѫгрији, хоть формально была внѫтри Османского царьства. В 1908 году Австровѫгрија, выкориставша царигрӑдскы прѣлом, завладнѫла Боснијејѫ, ктора стала внѫтри Австро-Вѫгрији на јавѣ и
правно. Срьбско народно движеньје, међуврѣменно, видѣло все доводы за пристѫпјеньје чѧсти боснијскых териториј
к Срьбскому крӑльевству, а срьбске радикально-националистичне групы сѫрӑботали в Боснији. 28 чрвеньа (јунија),
именно в најважнѣјши день дльа срьбској народној самосвѣдомости, Франц-Фердинанд појехал в Сарајево, глӑвны
грӑд Боснији, с офциальнојѫ визитојѫ. Изглѧдно, арцивојевода выбраше сеј день случајно, але срьбски националисти
појмаше сьѫ визитѫ ако поновнѫ слинѫ в лице. Група студентов постарала сѧ убити Франца-Фердинанда и пълно
случајно они сдѣлаше се.
Второ, именно 28 чрвеньа (јунија) 1921 года, послѣ Прьвој Свѣтовој Војны, је проглашаны прьвы југославскы
устав. Третьје, ина важна годишница Косовского боја јест шестьсътна: 1989 год, Слободан Милошевић, водитель
срьбскых комунистов, прилѣтаје на врьтолетѣ в Косово и читаје националистичнѫ рѣч односно Косово јест Срьбија.
Сьа рѣч јест пълна краснорѣчивостьјѫ косовского мита – о страданьјах, чрѣз кторе Срьби заслужили право добыти сьѫ
крајинѫ дльа ньих самых.

Objasnjenja[praviti | praviti kod]

  1. од "просвѣтити'